Image
Image
Perjanički dom

Nikola Šuica

Od datuma: 06.12.2022.
Do datuma: 07.01.2023.

­Marija Ćalić: snaga fotografskog prenosa 

Fotografski refleks utkan je već decenijama u mahnitost prenaseljene civilizacije slike. I dok se u trećoj deceniji veka tehnološki odmičemo od podrazumevajućeg digitalnog doba, učvršćeni stereotipi motiva nizanja svega što je van nas, a time i naspram objektiva, postaju sve manje pouzdani. Stiglo se do pojednostavljenja profesionalizacije i time do oblasti često zamorenih pogleda i očekivanih vizura. Fluktuirajućim razmenama svetlosnog prenosa i realnosti, umetničke fotografije neretko potiru i udaljuju refleksivnu senzualnost suočenja s vidljivim svetom i, isto tako, umeće našeg usvajanja detalja i ukupnosti. Tako je i sa fotografijama nastalim na udaljenim mestima. Mogući zadatak umetničke fotografije sa putovanja nije čuđenje pred mestom koje je poznato i otkriveno ili tokom prolaska uglavnom neprimetno, već pokušaj prevazilaženja diskontinuiteta unutar našeg doživljaja ubrzane stvarnosti. Za prebivanje „tamo negde drugde“, pred objektivom, nastaje kompozicijsko načelo: ne pokazivati samo dato mesto, već ga stvoriti. Teorijski definisana nedosegnuta aura ‒ šta se negde nalazilo pre našeg gledanja i fotografisanja ‒ upućuje na teorijsko proširenje optičkim zakonima medija i sa pomicanjima neuralne transmisije vidljivog i saznatog. Izmenjeni su odnosi predstavljenog prostora, oni se pružaju od pitoresknosti iz slikarstva prema senčenjima i kolorističkim tonovima koje je u sliku sveta uveo kubizam, a mnogo kasnije i digitalna prodornost apsolutno svega u odrednicama ekstatičnih komunikacija tokom poslednje četiri decenije. Ta granica zamišljanja (imaginacije) je izražajnost intuitivne slutnje, logički teško dokaziva, ali za teoriju usvojena tvrdnja da u očigledno opaženom opstaje i nešto drugo, sudbinski važno, izmaknuto ili sablasno.

Prekrivena ili markirana, premeštena funkcija postaje kao u začaranoj naraciji od pređašnjeg svedočenja ‒ poredak drukčijeg dejstva, bilo da se radi o povesnici izbrisanih i potisnutih istorijskih događaja ili predanja. Takve iskorake na nivou analize motiva Marija Ćalić je pokazala u domenu pristupa postmemoriji, gde je naše iskustvo suočenja s lokalitetom posledica skrivene i uznemirujuće istinitosti, oličena u slikovitom izražajnom poretku. Njena napomena je i orijentir vizuelnih putovanja: „Ciklus Aura prošlosti (The Spell of The Past) zamišljen je tokom umetničkog rezidencijalnog boravka u Vili Waldberta minhenskog Kulturreferata 2010, a traje i u novim delima, nastalim posle 2020. godine. Fotografije u ciklusu izmiču ka neuhvatljivom statusu i neretko se pokazuju u sekvenciranom nizu poput triptihā. Spajane su različite lokacije i godišnja doba. Mogu se prepoznati mesta u Vojvodini, Srbiji, Hrvatskoj, Nemačkoj, Italiji, austrijski Alpi, pa čak i sveta mesta poput Masade u Izraelu.“

Otud ni dela Aure prošlosti kompozicijski nisu određena lokacijom i opisom. Proživljenost prirodnog udesa, klimatskog stanja, delova predmeta ili građevina ‒ nalaze se na putanji simboličkog sistema kakva može da bude predstava nataloženih, preklopljenih slojeva. Aluzije čine da fotografski izraz obuhvata posrednu smisaonu nit na mestima istorijskih predanja. Vertikale masivnih stubova Bazilike Rođenja u Vitlejemu, podignute od strane krstaša u XII veku, preseca pozadinska horizontala položene hrpe aluminijumskih made-in-China merdevina. Aktiviranje pogleda i sećanja suštinski je prenos u hijerarhiju predanja. Prizori ciklusa zato su razvrstavani prema numeričkim odrednicama, od eksterijera do krupno kadriranih detalja. Nastaju mogući nedogledi isprekidanog, ali zaokruženog, najavljenog trenutka preobražaja. Ustrojstva su odmicanje našeg iskustva opažanja: kada se, pod svetlom i koloristički jarko, obznani detalj ritualne telesnosti, poroznost materije, zatamnjena deonica enterijera ili sjaj. Isto tako, otkrije se i porcelanski portret tek rođenog Spasitelja u draguljarskoj pozlati vezene odore. Svet ostaje kakav jeste ‒ neutralan, ali podesan simboličkoj transcendenciji, uprkos zaboravu i podrazumevanju svog porekla, poput milenijumskih geoloških vrhova evropskog kontinenta iznad alpskih glečera, ili, biblijskog uništenja naslikanog na zidu dvorišnog rimskog rezidencijalnog stepeništa pred raskošnom vegetacijom.

Putovanje je i anatomija zbrisanih događaja, o čemu svedoče i obrisi rimskog vojnog Flavijevog logora s visoravni opsedane Masade u Judejskoj pustinji, opustele i kao samo fascinantno mesto patriotskog ratničkog samoubistva. Sceničnost svetla i najdubljih senki doprinosi i portretu dva zidna grananja bez lišća u vrtu baroknog dvorca, na brdu varoši Dahau, ali i topografski nedalek sivozeleni odsjaj betona gasne komore istomenog logora.

Takvi punctumi, afektivne veze između posmatrača i eksponirane slike, nastanjuju moći pamćenja slikovitih detalja što udaljuju od preovladavajuće ravnodušnosti, razdaljine i zaborava.

Simbolističkom slikarstvu bliska tema je pružanje kamene terase ispod raskošne zimzelene vegetacije sa crvenom vrpcom i ceradom uvezane skulpture. Prekriveni učesnik, okultna figura i moguć vodič kroz svet tenzija. Dozvan je posredno Man Rayev snimak rogljaste hrpe pod tkaninom, naslovljene kao Zagonetka Isidora Ducasa, nadrealistima blisko imenovanje začudnog Grofa od Lautreamonta, začetnika metoda jukstapozicije ‒ neočekivane blizine nespojivih predmeta i pripovesti. Pejzažnoportretski potencijal postaje meditativni amblem, što nadmašuje očekivani kapacitet fizičkog i duševnog raspona.

Iskustvo prošlosti XXI veka prouzrokuje raznolike posledice. Otud se na granici globalnih promena ‒ društvene, memorijske, ekološke i biološke ugroženosti ‒ nametnula tema fotografskog skrivenog poretka arheologije mitske i judeohrišćanske prošlosti. Ukazuje na dubinu doživljaja, na snagu nasleđa kulture i psihološki jasnu prolaznost svačije sudbine.

 

Nikola Šuica

 ------

* Odlomci iz dužeg studijskog teksta.